Задрхтала као јасика на вјетру

душа моја са твојом се душом срела

с „пјесмом под руку кренула

да протка љубав, сновиђења,

универзална поезија наших живота

Осмјех раздраган, љубим те стихом,

Срећа је дар Божији

препознај ме и крени

у сусрет љубави вјечности,

Између ћутања нашег

шаљем ти моје мисли

узми под окриље срца свога

и заплеши смијело плесом љубави

Твоја ријечју препозната у зјеници ока

док се огледам у твоме лику

прпознајем доброту промисли моје

Као да за Тебе писах ноћу

под сјајем свијеће

која тихо догоријева

трепере ми глас као моје срце

Као непролазна љубав

у бесаним ноћима

док теби баш -Теби пишем стихом љубави…

Тајнама кроз мир и немир душе

посматрам како расту шевар и локвањи

изцртајем предосјећајем

моје непролзне љубави према Теби

док сама сједим поред језера

као у бајци ријечи да породи љубав

и у овој ноћи

ослушкујем тишину

гледам како пламен небо додирује

од мојих силних жеља

наслони се на мене

само ми тихо изусти ријеч трачка наде

(увјек сам те волио )

тако обојену у безброј фанатастичних боја

израза стиха, у цвјетним маковима,

црвених нијанси, не дам те,

сад када те моја душа спознала,

на мјесечини хоћу да пољубим руке твоје

да се радујем твом прелијепом стасу

Богињо љубави моје…….