Већина обичног света

воли дубоку и сигурну заветрину,

не би да штрчи,

да се истиче гласним размишљањем

да ехо њихових мисли не чују жбирови властодржаца,

труди се да буде социјално укалупљена,

политички коректна,

клања се сваком земаљском цару

ма како рђав био.

Држе се сенке моћних дебала

као жбуње плашта стамених храстова

и проведу век у мемли испарења,

блиско тлу,

уроњени у трулеж учмалости.

Храстови су увек на удару громова и олуја

које их сажижу и ломе,

али су блиски Боговима.

На вољу свакоме.