Увек је све своје носила са собом. Рђав народ, коме да верује? Дете би из мајке украли, камо ли њену сиротињу. Када пође у Варошицу, спакује пешкире, ћебад, ћилиме, крпе и један лепи шарени јорган што су јој донели из Црвеног крста. Све то подели у два завежљаја и окачи на обрамицу. Овце и козе закључа у кућу и остави пса Белог, да их чува.
Док јој је мајка била жива било је лакше, носиле су терет наизменично. Када је умрла наставила је сама да брине о свом иметку. С годинама је онемоћала а иметак се увећао. Одустала је од обрамице и завежљаје је носила један по један, од кривине до кривине, да има у оку онај први док се врати по други. Пут би јој се одужио, тако да се кући враћала уморна и исцрпљена.
Када се прошле зиме смрзла у сметовима, међ њеним стварима није било оног лепог шареног јоргана што је добила из Црвеног крста.