У одајама већ сипе зидови.
Са амином неумољивог
још једно лето господње стреса прах
по безнадежним стварима.
Како чујно је одсуство ватре и будилника.
И полуслепа окна без сврхе су,
сем што на очиглед им дрежде вране
и воћке у врту видно старе.

Па зар је чудо, одиста,
што каткад нађемо јецај у шкрињи,
под иконом Светог Георгија.
Зна се,ближњи су срце везивали у чвор.
Ближњи су отпутовали незнани нам
док смо раскивали божје зрно,
док смо љубили Хеладу и пергамент,
и сијасет леполиких утвара.

Ни безусловност наде не чуди,
препуна су доказа скровита места,
знаци сабрани да се родослов вида.
Какве ли ироније у жудњи за светлом страном.
Док су овенчани, ташти и надобудни.
по повести духа олајавали смрт,
овде су ћутке спремани завежљаји
и молило се за наклоност провиђењу
да се не ремети редослед.

Из збирке ЗВОНО