Драган Симовић: Наша Првобитна Вера
Лирски записи
01
Срби су кроз векове највише страдали од јудео-хришћана.
За Србе су једно те исто ислам и јудео-хришћанство.
Србима су ближи будисти и таоисти од било којег јудео-хришћанског народа.
Наравно да под Србима подразумевам и Русе, будући да су Руси само Руси Срби.
Рим и Цариград за нас су једно те исто.
За нас је једно те исто источно и западно јудео-хришћанство.
И једни и други све чињаху на нашему вековном сатирању и затирању.
Ово је почетак свих почетака, ово је почетак нашег буђења и освешћивања.
Док то не освестимо, ми не можемо напред.
Напросто, не можемо!
Оно што су нам чинили ватикански језуити, то исто (само прикривено!) чињаху и грчки калуђери.
Јудео-хришћанство јесте јудео-хришћанство, свеједно да ли је источно или западно.
02
Никада ми не бисмо запали турскога робства, да нас пре тога јудео-хришћани не преполовише,
да не затрше многа племена наша.
Турци су били само последица страшних јудео-хришћанских погрома над Србима.
Док то не освестимо, ми не можемо ни напред ни навише.
Ми никуд не можемо све док тога не будемо свесни.
А управо тога морамо бити свесни, јер нас велики послови чекају у будућности.
03
Јудео-хришћанско православље нема никакве везе са Србством.
Наше је само ведсрбско ПравоСлавље.
То је наша Вера, то је наш Пут.
Јудео-хришћанско православље јесте вера оних који већ вековима
и тисућама година раде
на нашему сатирању и затирању.
Наша Вера јесте Знање звездане расе.
Знање наших галактичких предака.
Наша Вера, то је наш ген, наш светлосни запис, наша првобитна светлост,
наше посвећеништво, наше стваралаштво.
Све што тражимо напољу, у спољноме свету,
то је већ у нама, у нашем унутарњем бићу.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Само тако и никако другачије . Од самих почетака мога памћења,препознавања ,упознавања,
самоспознаје и освешћивања, првих додира са „нашом“ религијом нисам осећао ама баш никакву приврженост, оданост, заједништво , додирне тачке нити било шта што би ме привукло и одушевило приликом спровођења неких од обреда који су чињени у мом родном крају – завичају. У томе моме одрастању и живљењу у мом завичају, скоро свкодневно сам доживљавао и слушао, како скоро сви људи, млађи а поготово старији мушкарци а мало мање женски свет, тако немилосрдно псују све „важне“ личности, које су се помињале у оквиру те религије. Све ми је то било помало необично и чудно, да се псује оно чему требамо да се молимо, клањамо и поштујемо . Много лета касније дошао сам до спознаја да је то и такво понашање била последица негодовања и отпора наметању нам управо те туђинске религије . То и такво понашање остало је до дана данашњег у нашој души и Духу, само можда са мало мање псовки. У мени живи и свакога дана је све јача љубав, осећања и спознаје моје предачке Вере, коју ми не може заменити ниједна и ничија религија ма како год она била представљена !