Како снева у тишини снове дивне меке.

Гледало је њене сне, како јаву живе.

А Земља – сневала је,

Вода изворе Светих планина и

Језера – Вила боравишта

И тополе танке и брезе што звонко шуме

У сенама храстова громних и

Шапат трава око њих и

Говор пчела и свитаца сјај.

И сневала је Земља дугу, у капи росној

И камен што пева таласу што стиже.

Гледало је Сунце и смешило се,

Љубави својој првој и

Сузе му миле оросиле лице.

Сневај мила, снове дивне, будићу те скоро,

Јутра једног плавог, да загрлим те најјаче!