(По белешци међу људима надостојног)

Ноћас су убили
мог брата пса,
тек онако,
због весеља,
рашта ли.
.
Звони ми се
за господство ума
и поредак ствари,
до зоре
завија сам на Месец
за обојицу,
љубави моја.
.
Да је друкчије било,
да нас заменише
пречисти суци,
радости моја,
богохулно
два пута бих умро.
.
Други пут
због туге псеће,
милости моја,
под звездом
кад ми се огласи
сама и потоња.

Фото: Пас, мртав; Википедија

Пођимо сви у Рај
Ово не сме бити крај.
.
Молим вас, не остајте тамо
Погледајте се само!
Трула тела, усијане главе
Бледа срца без радости праве.
.
Пропаст носи живот у тами
Он свачим мами.
Звони, лупа, вришти
Али ничим не храни.
Обећава бољитак, испуњење
За кога? Питај Бога….
.
Осврни се, погледај сам
Све је ту, јасно као дан.
.
Тај свет уништава, брише
Из тебе жели да исише
Сву светлост и сав сјај
Жели твој крај.

Фото: Фототека Србског Журнала
.

Тренутак кад изгладниш све своје звијери
Сву своју глад
И станеш пред своје ожиљке и ране
И немаш куд
Кренеш дубље у своју душу
У сусрет болу
У сусрет расковнику
И
Испред је Истина
И Свијетло
Испред је безусловна Љубав
И нема назад
Тај тренутак је пролаз ка вишим свјетовима
Ка Богу
Љубите га свим срцем својим
И свом душом својом
Захвалите се сузама
Оне глачају и полирају душу
Да засија као дијамант
И пригрлите мирну радост

Фото: Фототека СРбског Журнала

Осећам и врло јасно видим моћност у идеји
И препознавању срца и одмах све слажем
У своје лаконоге кораке и највише циљеве
Без оклевања их уносим у дневно деловање
.
Тражим Ариану – да ли постоји и где живи?
Препознавање срца унело ми жишку у мозак
Док машта уме да измешта умешта смешта
Ипак знам – постојано срце никада не греши!
.
Дуго сам лутао и често проналазио Ариану
У свакој жени чије очи лако гледају и виде
Кроз црне мракове и врло високе планине
И с њима уживах у ситним комадима среће
.
Осећам да до Ариане воде кривуд путеви
И нека постоје тешкоће да их све надвисим!
Нећу безбоге белаје или безизлаз сокаке
Хоћу огромне опасне и сложене препреке!
.
Једног дана у бљеску врло дубоког смираја
Почео сам тражити Аријану у Себи Самоме
Палцем и кажипрстом отварах Око Есенције
Којим се јасно види све прошло сада и будуће

***

Угледах Ариану у другој половини мога бића
Познах је по њеним – мојим блиставим очима
Отворише се хоризонти иза високих планина
Разредише се и одмах несташе црни мракови
Постаде видљиво све што долази иза шарене дуге
А срце – пуно милине настави да куца – увек у Сада

Фото: Д. Стошић – Виле; Википедија

Њен однос са биљем је био унутар ње. Није знала ни од када ни зашто та веза са биљем расте у њој. Као семење којестално траје и стално се обнавља. И стално из почетка шири из себе гранчице, листове који заузимају цео њен простор.И не   њен простор унутра већ те нити из семена изникле излазиле би кроз стопала, кроз очи, уши, кроз нос и посебно кроз њене прсте ширећи се свуда око ње где год би она бивала. Она је овог дивног пролетњег јутра у својој башти, а башта је на крају дворишта. У дну њиховог малог имања на валовитим падинама невисоких планина.Устала је, као обично рано и још сасвим непробуђена вукући велове сна за собом, прошла је кроз двориште. Поздравиле су је маце, рундави домаћи пас чувар, зечеви, коке и малени тек излегли пачићи. Сви су јој се обрадовали као и она њима. Јер знали су они да када се Она буде враћала из јутарње шетње донеће им свежу мирисну хранукоја је расла само у башти. Њеној башти. Када је стигла до баште стала је испред капије. Дрвене капије направљене од грана дрвећа и зарасла у биљке разноразних цветова. За тренутак се умирила. Зажмурила. Удахнула. Јер Она је осећала да улази у Њено свето место. У простор у коме расту делови Ње саме. Биљке. Свих облика и боја. Биљке велике и мале, ниске и високе, старе и младе. Све их је волела и све их је знала, као делове себе. И свака је. Ту се чистила и пунила. Дешавало јој се да у башту уђе и запне о неку пружену осушену лијану и тада би знала да је она позива да је расплете, да је извуче, да је откине и одбаци, јер тако би расплела замршене мисли које су је мучиле последњих дана и развијале се по њој заузимајући све више и више места. Ивремена. Или би јој се десило да главом удари у неку грану дрвета кога је увек мазила, а да до тада и није примећивала да се грана осушила и да је позива да је одсече и искористи за ложење  и по тестеру и благо са захвалношћу, али одсечно би ту суву грану одсецала. Знала би тада тачно шта заправо у себи одсеца и чега се ослобађа. Шта је то у њој оживљено и осушено и чега треба да се ослободи сагоревајући то, како би нешто ново могло да се развије. Или би шетајући између биља осетила позив неког цвета који би посебно сијао тог дана и треперио са жељом да га убере. Осећала је тада да је тај цвет неки њен мали успех, нека њена радост, неко њено учињено дело коме се радовала. Убрала би га и на груди привила ту биљну радост да јој снагу даје. Овог јутра јој се цветњак у тој чудној башти учинио некако замршен. Смотан и рашчупан као да се_неко умешао у природни склад овог биља које је тачно знало ко где ниче, расте, развија се. Ко се на кога наслања или кога подржава. Ко кога од јарког сунца штити или својим дубоким кореном водом напаја. Пришла је цветњаку и загледала се. Увек би најбоље видела биљке разумела и од њих сазнавала када би села на земљу, рукама додирнула нежно биљке и зажмурила. У том миру би упијалаприче које би јој биљке причале. Те приче би се тихо ушуњале у њено унутрашње царство и налазиле место у коме треба да се сместе. Јер тимулажењем и смештањем би биљне приче чистиле њен простор, избацивале отрове упијајући их у своје листове и гране и излазиле поново напољеостављајући за собом свежину, ведрину, радост бивања.Овог јутра је осетила да једна малена, а дивља ружа жели нешто да јој каже. Пришла јој је, додирнула и пустила је да у Њу уђе. И ружина прича је у Њу ушла и причала јој. Боцкала је оштрим трновима бушећи балончиће туге, неисплаканих суза, згуснуте чежње и патње. Ослобођене сузе су струјале Њеним венама. Осетила је и пустила да кроз затворене капке из Ње исцуре. Да оду сва та сећања на њега, и све њих које је толико волела док јој се љубав није враћала. Од којих је чекала нежност и пољубац и дивљи додир природе. Знала је да нешто није умела. Сваким треном ружине приче осетила се чистија и лакша, али и празнија. Али веровала је ружиној причи. Веровала је да та празнина мора да се расплине како би у њу нешто ново могло да уђе. А онда је ружа отворила своје латице, нежне, светло розе и тако мирисне. Разлила је својом причом, бојом и мирисом божанску љубав и снагу по Њој. Веру у себе и своју љубав. Она је и даље седела на земљи препуштена ружиним вођењем. Јер, знала је Она, да су дивља ружа и Она исте. Да имају нежне мирисне латице, али и оштре бодље. Испреплетане гране али и црвене плодове. Осетила је како се полако освежава, како почиње да мирише. Како јој срце тихо трепери као латицеове дивље руже. Када се све смирило опрезно је отворила очи. Испред себе је видела грм дивље руже. У равни њених очију стајала су два расцветана цвета. Знала је да то значи да Она сада гледа тим очима. Очима нежности и пажње према свему око Ње. Погледом који у себи није имао ни бол, ни осуду, ни чежњу, ни мржњу. Само прихватање зрака сунца који су се спуштали на латице руже. Нежно је својим прстима помиловала латице и кренула назад. Пролазећи кроз капију окренула се још једном и захвалила њеном светом месту за све осећаје, утиске, спознаје које јој је дало. Кренула је ка кући. Ка другој стварности. Узпут је набрала разнетравке и биљке како би нахранила та дивна створења која су са њом живела. Била је освежена и радосна.

Фото: Фб страница – I love Nature

Тихујеш мирујеш …
Одјеком твог гласа
Трепери ми тело.
Кап воде мом врту
Све лати отвара.
Сањала сам
У бојама дуге.
.
Ја твој глас видети могу.
Данас ми је уточиште дао.
Све што је од тебе
Мени је свето.
.
Но понекад
Слабост ме људска понесе …
Да дотакнем ти угао
Тамо где суза застане…
Уснама, да је нестане …
.
Ти си пламен у мом срцу
Најсветлија звезда на своду
Што на стазу истине
Зрачак баци…
.
Грли ме док се дан
Не прелије у ноћ
А ноћ не растопи у дан.

Фото: Фототека Србског Журнала

Не дај се рано моја
Не дај се
Кад више не можеш да ходаш
Лети
Прелети
Али не предај се.
.
Не дај се рано моја
Не дај се
Сјети како сам те учио
И гледај
Предасе.
.
Не дај се рано моја
Јер доћи ће дан
Разбистриће се сви извори
И видјећеш да ниси сам.
.
Не дај се рано моја
Јер један дан
Дубоко у теби засјаће ђердан
Онај који испуњава и највећи сан
Онај због којег си одабран.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Воли ме, као камен што воли воду,
као земљу што воли сунце.
Воли ме, као роса што воли траву,
као небо што воли путујуће птице.
.
Воли ме успавану,
кад јездим Космосом плавим,
Воли ме будну, кад у сусрет ти трчим,
кад испод дуге прођем и од радости плачем.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Иза смеја рђа јад и чемер
Иза смеја освиљеног
Мука гола

А нече бити ува тог
Које ће издржати
Реч најјаснију

Силама песме
Јавно и јасно
Тући се

Умно
Умно
Ноћу

Ако сам човек живац
Ако сам глава умна
Лудо ли мислим

Не воле ме пчеле
Не воле ме мрави
Не воле ме војске

Учини ми се
Ето сам препознао
Срце своје

Слобода моја далека је
Ал жива јесте
Али јесте

Фото: Србољуб Митић, србски песник; Википедија

Животиње су посебан
фрагмент природе за којим
трагам. На жалост мало је простора у којима се
сусрећемо са животињама. Чини ми се понекад,
као да се оне повлаче са простора доступних за
човека, како би се могуће склониле од најезде
људске цивилизације. На својим путовањима и
трагањима имала сам сусрете са животињама и
оним лакше видљивим, али са оним које су негде
у дубинама природе. Ти сусрети су увек за мене
били посебни догађаји. Онакви тренутци који се
не заборављају јер се дубоко утисну у сваки делић
мог памћења. Рецимо на Мадагаскару са лемурима.
Провлачили смо се кроз шуме тражећи да видимо
лемуре у реалном животу. Како заборавити тај
широм отворен поглед лемура без страха који је,
држечи се једном руком за грану пружио другу
руку ка мени и из мојих прстију узео листиће
свеже. Тај додир је био тако нежан и тако посебан
да и сада треперим када га се сетим. Или сусрет
са малом животињицом тарси, величине нашег
прста која спава цео дан и велике нежне за

светлостосетљиве очи отвара једино ноћу. Додир њене
малене шапице на мом прсту не могу скинути и
ни не желим. У Монголији сам свакодневно уживала
посматрајући стада коња како јуре непрегледном
степом. Нешто што се не може заборавити.
Узбуђење сам доживела и у Националном парку у
Монголији где смо трагали за примерцима дивљих
коња из рода Пржевалски. Како сам крикнула
када сам првог угледала. Тако гиздавог, како мирно
пасе на врховима околних брда. То су веома веома
ретки коњи. Сусрет са китовима у Јужном океану
на Антарктику. То дивљење толико смиреној снази
и самосвести једне огромне животиње се не може
описати. Или игра стотина пингвина на таласима
океана пред олују на Фокладским острвима. Било
је таквих сусрета за незаборав.
А Африка? Па Африка је чаробна. Зар није неверо –
ватно и само природи ваљда јасно, како се то
догодило да на том једном континенту живи
толико много врста великих животиња? Животиња
са којима смо сви одрасталли, али кроз приче,
песме, књиге и на жалост кроз зоолошке вртове.
Али сусрет са неком од тих животиња у потпуној
слободи? То је магично. Иако се путницима каже
да не треба да гласно говоре, или вичу, мој први,
али и други сусрет са жирафом је, потпуно
неконтролисано измамио из мене врисак, усклик.
И сузе на образу. Жирафа је тако гиздава, тако
смирена, тако усмерена и сигурна док лелујаво
лагано хода проматрајући врхове дрвећа и валда
бирајући оно где је лишће најсочније. Питала сам
се тада – ако смо сви део једне те исте Божије
замисли, а где је у мени та гиздавост, и та елеганција,
и та сигурност и храброст једне жирафе која живи
свој суживот са свим другим животињама и
телепатски прича са члановима свога крда
удаљених на стотине метара јављајући има ли
неке опасности или неке сласности. Све те
животиње – жирафа, слон, леопард, бизон, носорог,
бројне врсте антилопа, па зебре и да не набрајам,
су толико величанствене у својим покретима,
сусретима, кретањима. Оне све живе заједно у
природом вођеним односима. Те животиње, мени
бар делују, потпуно свесне свака својих квалитета
и снага понашају се као краљеви и краљице.
Дигнутих глава, лаганог хода, у довољно
ослобођеном простору за њих и довољно удаљени
једни од других, макар то било и на само пар
метара, пред вече на појилу. Ето, то даје чаробност
афричких животиња. Тај суживот којим влада
хармонија и природни закони.

Фото: Афрички слон; Википедија