Ми смо, истовремено, саздани од двају бића, двају природа и двају суштастава – па, ако хоћете, и двају начела стварности – смртног и безсмртног, пролазног (илити времешног) и вечног.

За себе можемо и овако рећи: ми смо, у исти мах, и смртно безсмртни, и безсмртно смртни.

Постоји нешто у нама што је смртно и пролазно (а то је видљиво), и, опет, постоји нешто у нама што је безсртно и непролазно, односно вечно (а то је скривено и невидљиво).

Све наше животне и космичке драме, све наше битке и трагедије, све наше невоље и патње, сав наш животни смисао и безсмисао, гле! происхиди из тих наших двају –  супротних и опречних – природа, бића, суштаства и стварности.

Има тренутака кад нама влада наша смртна природа, и, потом,  тренутака кад смо у власти своје безсмртне природе.

У зависности која природа влада нама, и наше свеколико расположење бива подређено дотичној природи.

(До овог познања дошао сам давно, а пре неки дан и Владан Пантелић ми потврди, јер је и сам дошао до тих увида.)