Ове сузе што пустих за те,
Као ноћне птице беле,
Удри громе,
Удри сило!
Удри свете мој…

Зар да пустим шапат,
И тај звезда лет,
Да иде у бестрага.
Где је неми призор,
Где је подземног живота свет.

Не, ја нисам себи мио,
Ни помисли оне њене,
Ни ово небо зимско ведро,
Већ онај дом, где је вечна туга,
Где је мрког живота свет.

И тај шапат и тај зов,
Силне душе, силна неба,
Зову мене звездо моја,
Где је рајског неба лет,
Где је зимског дана цвет.