–

Говоре ми да ћутим
или у себи шкргућем зубима,
да се покријем покровом равнодушја,
да зацарим безбрижност у срцу…
Говоре ми они који ме воле,
који ме штеде од немира што душу кидају
што би ране да ми видају,
који би да ме сачувају
да ми осмех очувају,
да ме приштеде јер свету више вредим ведра.

Како да ћутим
кад горке дане,
кад љуте ране,
кад вихоре пламене слутим?

Како да немо гледам чемер и јад?
Како да ми бол не раскида недра,
кад видим Род свој на рубу пропасти,
кад му се примичу нерасти,
на корак од урвине,
од стропота у бездан,
на педаљ од пропасти,
на путу ништавила
мој Род звездан?

Како да грло не дерем,
како да душу не подерем
Гледајући јад и чемер
како се примичу
као куга и колера
док Род мој снева?!