Кад су једном давно, давно заспале све песме и лепоте

обичај нам беше славно, да у ниске жив бисера и једноте

ставимо ми мисли свете.

Нема туге, нити сете сред срдаца Белих Срба,

вечност нам је понад нама звезан прах сад разасула

да ми њиме вид посејемо.

И да вечност донесемо свакоме што душу има

да вагримо, стихујемо и певамо сред суштаства

даривамо светим даровима.

О песниче мили роде!

У вечност се ти обуче

узлетео до слободе

и понео вед стиховље

и силнице животнице

и златнога живог праха

да пред себе пут означиш

што ти јесте и што бива

ка висини свих висина

у дворове бел белина

и сред светог поља сада

у долини на дрвету 

високом ко кула света

где жар птица гнездо свија

сред суштаства и лепоте

Свароговог Златног Ирија!