Хиљаде бура је запљуснуло глатко камење,

Неки су неимари душу узидали у твоје зидине и чекали те,

Твоје су очи светлеле у мраку с пуно буке,

Нисам тад погледала у њихове одсјаје,

Привлачност једноставности и најгрубље освоји,

Дивље коње и плашљиве срне у жени,

Откуд си нашао све то у мени,

Ја нећу знати, можда још дуго,

Пут је мој далек, чини се,..

 .

Али силину таласа о твоје зидине

И чедност младице напола листале,

Ко може остати неосвојиви океан?

Плаветнила што осветле дубински свет

И мноштво алги што као корење сидре ми снове,

Нећу се бранити од њихових лозица,

Даље од дна не могу ме одвести,

 .

А ти ме пригрлиш с лицем детета

И ћутање моје најбоље разумеш,

Кад очи наслоним на ивицу твог џемпера

Исти су нам дани, несреће и неразумевања,

На овом острву живота имамо само нас,

И кад изгубимо компас,

Нек сатруне у пешчанику,

Судбински нам је, одиста тај земљаник,

 .

Док мирује ноћни океан, мирује и судбина.

Само ти си знао примамити таласе,

Осветлити пучине и растерати копљанике

 Што походили су срце на неопрез,

Само ти си знао бити сигурна лука,

Коначиште умора и Светионик наде,

С видиковца, крај лампе, знам,

Још ме непрестано гледаш.

 .

.

Невена Милосављевић из Звечана

.

Невена Милосављевић, рођена је 1990. године.

Дипломирала је на Филозофском факултету, на катедри за Српску књижевност и језик.

Тренутно похађа мастер студије Српске књижевности. Пише поезију и прозу од малих ногу.

Своје песме је објавила у многим часописима и зборницима и добитник је више међународних

књижевних  награда за поезију. Сарадник је на преко десетак књига као рецензент, лектор, коректор и уредник. 

Невена је мајка двоје деце.