Далеко од копна, без крила,

за реку преспора, у стиху изгорела

зурим у крв која отиче лагано.

Непомичност ми је завичај,

бележим и десетинке дуге као ропац.

Сећам се, присећам се, постојим негде тамо.

Разговарам са бледилом на мом лицу

а онда пуну чашу нечега просипам

себи на главу.

Овако изгледа будућност: отрежњујуће

чим се умеша нека течност лакше је.

Али у грлу ми је со. Гребе и пече. Кашљем

и успевам да искашљем грумен.

Моја мајка хоће да види шта је то

и наравно задовољно клима главом:

шећер – коцка шећера.

Као да и не примећујем све то

хитам да поспремим своје играчке

соба је тако прљава од моје креативности.

Средићу утиске у вожњи лифтом

на горе или на доле?

Без смера, далеко од копна,

за реку преспора, у стиху изгорела

зурим у крв која тече из лифта.