Мајко, ти ни не знаш како изгледам,

колико сам трновит прошла пут,

милион пута хтела смрти да се предам

па по својој жељи живим живот скрајнут.

. 

Кад су ме шибали ветрови и олује

испред и око себе видела само таму,

после разочарења кад се снује

све би било лакше да сам имала маму.

 .

Унучиће, мајко, већ одрасле имаш

ал’ они немају кога баком звати.

Гласове од мене тамо не примаш

те ћу да се утешим и себи ово написати.

 .

Да,ти не знаш ни да пишем песме,

шта волим, где радим и јесам ли то хтела.

Галамим увек кад нико не сме.

Децу, цвеће, животиње, увек сам волела.

 .

Хтела сам некако да се представим,

теби, која си ми нехотично живот дала.

Тугу сирочета не могу да изоставим.

Али да сам те бар некад упознала!

 .

Једна ме мука одавно мучи.

Кад Бог реши себи ме позвати

у рај ил’ чистилиште Он ће да одлучи

хоћеш ли ме на небу, мати, препознати?

.

Владан Пантелић: Весна Зазић

Алексичанка, Весна Зазић, ради као медицинска сестра. Воли поезију, пише у слободним часовима, и она јој је, како сама каже, “утеха и страст.“ Надамо се да ће Весни, а и другим младим и талентованим песницима, поезија бити и много више – сам Живот.

Објављивала је своје радове у више зборника, удружења “Неказана“, “Поета“, “Уметнички хоризонт“, “Зборник чувара традиције“, учествовала у стваралачким радионицама. У припреми је њена прва збирка поезије.