Ово није акатист, 

Ни ехо тужне лире у дворани сна, 

Будни су чувари са ове стране Стикса, 

И чамџија душоноша одвећ има посла, 

Нема више времена за дуга опраштања 

И још дуже говоре…

.

У каменом точку, млину наших дана, 

Тужна су сазнања, да их нема више, 

Мрачна огледала очних дупљи  

Тупог су сјаја, а згаслих тајни, 

И уста модра, ко презреле шљиве, 

Пресушен бунар усред плодне њиве, 

И прекинут конац… 

Као бела линија крај ноћне магистрале. 

.

Где анђели спавају пред почетак поста? 

У сухојеђу хлеба? У разрешењу на вино? 

Носе ли их на души закаснели испосници, 

Што исповедају само климајући главом 

На очево: Понављајте за мном….

Није ли то случај само са мном, 

Да их прећутим тихим окајањем? 

.

Њихово тело не мироточи почивши у крипти, 

Под покровом саркофага са мотивом 

Художествених флорала, 

Али срца су им била зделица морала, 

Иако им живот није био безгрешан. 

А ни ми смерни нисмо у молитви, 

Ни достојни дружбеници, наследници гнева, 

Кад душа плаче, ко још тада пева? 

Радујући се растанку до поновног сретења… 

.

Где анђели спавају? Испод кога свода? 

Преточени у успомене, као у рубине, 

Украдени од вечности једном следнику, 

Фрескописни само у самотним сатима, 

Где се једино туга животвори, 

Кад их из сећања опет мисао створи,  

Као утеху праштања немом исповеднику. 

.

.

– Песма је први пут  објављена и поклон је читаоцима Србског Журнала широм света –