Бејаше тако, један град у коме се војске редом смењиваше. Рушише га, палише, љубише жене које у студеној води потока праше хаљине крвљу умазане и госпе које мужеве у рат отпратише.

Палише га, не би ли трагове недела својих уништили, не знајући да тиме семе своје спаљују, јер град остаде до дана данашњег да сведочи о јауцима и блаженствима што га током постојања свог виде.

Само се по њему, онако пустом прилика људска креће и записује оно што камен говори.

– Нека га. Није му лако – говоре људи.

На оно што они не изговоре, одговара:

– Показа сиромашни краљ како се жена воли; како му она узврати, говоре и ветар и камен, али и они остају немоћни пред народом коме злехуда судба не намени страдање од туђинове руке, но од пута којим га заборављање сопствено води.