Тешко је волети испод моста 

где реке непрестано хуче.

Потрчимо у житна поља

и држимо се за руке.

.

На полеглој житарици

Он је мирисао, 

као стручак цвећа.

И семеном жита, ко капљицама кише

миловао.

.

Усред поља цвет Ивањски, 

јави се да ниче.

Она покри очи и радосно кличе:

– Радујмо се цвећу

За срећу

За срећу…

.

-слика: рад кћери Велике Томић- Јелене –