Житељи Дубца су од давнина избегавали да ноћу прелазе преко њиховог уклетог потока. Говорило се, и сви су у то веровали, да тада, уместо воде, низ корито потока протичу бујице чисте ватре.

У овом селу живљаху момак и девојка. Младића зваху Месецом а девојку Звездом.

Кад поодрастоше, млади се загледаше једно у друго. Из очију просипаху некакву чедну светлост.

Месец једном поручи Звезди да жели да је види, а она му одговори да могу само ноћу, и то тајно, да се састану. Кућу им је раздвајао поток…

Крене, ипак, једне вечери, Месец на ону страну потока. На обали га запљуснуше ватра и снажан глас:

– Ја сам Змај Змајевић! Не на мене!

Месец се врати уназад, замисли се, али се не уплаши. Извади иза појаса велики нож, снажно замахну и баци га у ону ватру. Зачу се тресак, цијук и пиштање.

Онда ватре нестаде. Отече низ корито потока, а Месец слободно пређе преко воде и настави према драганином вајату…

Прича о Змају Змајевићу тиме не престајуе. По њему се уклети поток назва Змајевац.

.

Д.М.М: “Јеличке легенде“