Некада кроз лирски стих песник донесе сећања која

не бледе ни после много векова…одакле? Одговор

потражи негде дубоко сред срца свог. Оно је језгро и

ехо онога јединог…одакле је све.

Ноћи су тукле ударом клете судбе,
ледени дах мрачних гора – мучио дух…
звери далеко, некада ближе
 и мирис крви, црне ко без звезда небо.
.
 Нада…само реч на уснама сувим.
 Хладно сијају звезде над надом коју сним
 одсјај северњаче у трену сив,
оштрица мача је песма која никада не спи.
.
 Хладно гори пламен освете…
И певаће стихом својим док се не посвете
 све боли у срцу мом…
Док не сине бела звезда, мој дом…
.
 Лутање ноћима, данима, јутрима…
 Време је било ехо изгубљених надања
 када би киша тужно падала
 сузу бих тада пустио с њом…невидљива.
.
 Носио ме бес и жар у очима
 а тешио звездани сјај северних светала.
Дуго у заборав сакрих сећања-
 На свет што беше, што сад је ван времена.
.
 Ратник…витез…коњаник светла…
 Све саме титуле а биће то не зна…
Скидам са плашта душе све
 остајем сам са собом кроз сне.
.
 И нечујно певам… коме и шта?
 Стих који ми дух сам изнедри.
 Мир је оно што снева сушт и живота извори.
.
 А мира нема…
само трагови звери и вечити мирис крви и страха

опојна марама око твога врата
 што сваким треном све више стеже..
.
 Плавим је гневом горело срце
 док једног сутона у дубинама времена
 не зачу ми сушт арије свете моћне и лепе
а нежне ко цвет.
.
 У трену без трена скиде се мрена
 са душе сивило, чемер и јад.
 Сукну пламен кроз кристал камен
 неста безнађе црно тад.
.
 Одјеци неких старих песама и гласова
 неме играју сенке светлих асова
 што велику битку водише тад.
.
 Вода и даље тихо тече до-нава.
.
 Испод камних зидина белога града…
 Луча и даље у домовима праведника
 и нада…што не изда никад.