Крушка дрво,

На пропланку,

У тишини збори!

Човек је, пре векова много, и оно било!

 .

Бејаше давно, у сутон, сећаше се,

кад све се смири

Чекаше  човек девојку, своју невесту!

Седе под крушку,

Наслон му глатка јој кора!

Још чуо се, птица цвркут и бумбара лет!

О, како срце му тукло,

И поглед летео стално на пут,

Траву миловао ко вољене руку!

Чињаше му се, да пролази година сто,

Док гледаше  облаке, у лету небом!

.

О, доведите је – да сретнем што пре- њу!

Мрак  полако силазио, пропланак гасио,

Срце му тукло, зебња стиже…

Устаде човек, загрли крушку

Као божанство и поче да јој се моли!

.

Дрво се затресе и упита човека:

  –  Знаш ли ко ти је девојка?

-Љубљена моја, како не бих знао!

Погреших што сам ти се и обратио!

.

Не, ниси – рече му дрво- заволео си,

Истину не знајућ, да твоја лепојка

Је Вила планинка!

И ако желиш за њом да пођеш,

Из овога живота, мораш да одеш!

.

Приста човек; запита само:

-Шта чинити му треба и где да иде…

-Нигде – одговори дрво! Загрли ме, чврсто,

Пољуби ми гране, срце ослушни,..

.

-То ја сам мили, погледај ме!

.

У трену из дрвета изађе Вила,

Венчићем од цвећа украси му главу,

Узе га за руку, закорачише у дрво,

И нестадоше!

.

Сваки пут када Сунце јутром изађе,

Најпре овај пропланак обиђе,

Насмеши се благо, пошаље крушки

Радости зрак, да разбуди

Оно двоје успаваних, заљубљених….