Два су се лабуда сунчала

На пловећем ткиву Дунава

На заласку сунца румени

Узбуђење дана су нам даровали

 .

Кроз дамаре таласа шапат се чуо

Који је поносно водом прострујао

Наш живот је плесно летење етром

Зато смо у љубави и над овим таласом

 .

Сунце нам је мирисе неба дало

Свуда је срећа кад кликћемо двогласе

Јер то је поезија кад слећемо на жало

. 

Наша ће крила врхове неба дотаћи

Уплести у венац земљиног шара

И даровати живот који се на њему ствара