Од жиле змијске до коже људске

пут ваља прећи путени

у вино прст без нокта умочити

очи мале пољупцем увећати

и веђе због урока очистити

одбацити недирнуту младост

а страснике виђати

у сељчким кожуцима

и ћутати с ветром у лице недочекано.

.

Да ли је самоћа прамен њене косе

у мом месу што иште њено месо,

или говорим о сови

у ноћну слику када улази

и пожурујем рам да јој направим

резбарим нити по њему па каменим

осећај по осећај.

Самоћа ме присећа

да сам ту ради судбе њене

и усне јој пресликавам

четкицом са палете.

Образ јој у рукама мојим

попут мале Вечернице,

месец па одсјај на води додирујем

крај наслућујем,

а она ка небу главу окреће

кроз лелек сласни

са утехама од мене одлази.