У маленој колиби на подножју планине живели

стари пастир и његова лепа кћи. По цео дан су чували

овце на планини.

.

Старац је, да би прекратио време, резбарио дивне

штапове, а његова лепа кћи је, на грубом, тежиновом

платну, везла обрисе дивљих цветова.

.

Увече, кад намире овце, старац би у колиби брзо заспао,

а кћи му је, кришом, одлазила на обалу реке, свлачила

одећу и купала се по месчини. Рибе су се, скривене

у чкаљама, дивиле њеној лепоти, а девојка је себи

говорила:

  -Што ли ми тата не допушта да дању сиђем с

планине и купам се по сунцу? Зар стално морам по

месечини, кад вода јаче шуми?

.

             Прошле су од тада године и године…

           Нестало старог пастира. Нестало његове кћери.

.

Планина, по којој су стада чували, узе име Овчар,

а река у којој се  м о р а л а  купати по месечини лепа

пастирова кћи доби име Морава.