опет је под срцем хиљаде лептира

окрилило светлом девет неба среће

срицале су руке тајну сведодира

обалом жартела где свиће пролеће
.

сневали смо водом и ватром од миља

у свиленој ноћи од таљеног сребра

на постељи слаткој од расковног биља

рађала си мене од твог првог ребра
.

свлак се нови крије испод глатке коже

змија урекнута лептировим зрењем

дрхтаји се дивље у стомаку множе

.

уз себе се тобом распамећен пењем

док пространством јечи од сто жица лира

Орфеј нераздвоја без престанка свира