-Да ли ти је тежак крст који низ векове и светове носиш,

песниче, певачу од праискони? Да ли се жалиш, пред

ближњима и пред светом, на судбину која ти је дана, и

коју си сам стварао, ко зна где, и када, и како?
.

-О, сестро! Како си ти милостива и блага! И како је

дивотно лице твоје! И како су слатке и утешне речи

твоје души мојој!
.

-Није ми тежак крст који низ векове и светове носим;

није ми тежак, већ лаган; као горски лахор у врело

летње подне; као мирис пољског биља на дашку

вечерњем; као лепрш крила птице у праскозорје; као

сетна свирка фруле на пропланку; као сан детињи на

грудима мајчиним; као прва ноћ двоје чежњивих

љубавника; као звездана јата горскоме језеру; и као

милина твоја срцу мојему, лепојко, сестро моја од

праискони!
.

-И не жалим се на судбу своју, ни пред ближњима нити

пред светом, не жалим се, сестро мила, већ је славим и

величам и уздижем, све до неба. Јер, гле! судба је моја

радост моја, и милост Оца мојега, и нежност Мајке

моје, и песма од праискони на уснама мојим, дивото

моја, сестрице моја, љубави моја вечна у вечности!