Може ли се данас Србин сваки,
Међу собом побратимом звати,
Изаћ сам у цветно житилиште,
Погнут, скрушен ко на светилиште?

Отачником чокот лозе свити,
Самоумља храмове срушити,
Мудровањем, тихо преседити,
И с благошћу брату беседити?

Уме ли се данас сваки Србин,
Пресавити као прутић врбин,
Читат ону књигу старославну,
Погинут за веру православну?

Па у руке узети духовнице,
Да л’ орловске ил’ соколице,
Што калупи суве јаворове,
Пробирући их међу борове?

Зна ли Србин тајну созерцања,
Да грехова здела буде мања,
Да уз гусле спева војевање,
Страдање и часно бојевање?

Да дрхтаве затегне им струне,
И ђавола ко душмана куне,
Ил’ уз смирај у црноме вину
Дићи чашу уздрав душманину?

Уме ли се икад Србин сваки,
Међу собом и братима звати,
Као што се некад стално зваше,
Српска наша и Косово наше!?