Господар бивствовања кује звезде

кали сваку у вртлозима где душа увире,

док тишину пролећног свитања, сече мирисом

истрошеног записа и времена које умире.

.

И чујем сећања да сузом плету венац

умилне речи успаванке за несмирене душе,

крвави нож, испод оредења на грудима

узима данак ономе ко га из ране извуче.

.

Ужареним угљевљем пале се птичја гнезда

 на лицу невесте, опекотина, место венчаног дара,

утабати беспућа разумом, о бесмисла и немоћи

осуто раскршће времена покрива нас, по вољи Господара.

.

Не могу преспавати надолазећу тачку пурпура

на небу што кишом  руже поји отровом,

са украденим зрном дијаманта из васионе

будим дан пре свитања да брани живот животом.