Бранку Миљковићу

 

 

Изгубих младост у блату живота,

крви вреле лудостима веран

у тишини. Сам, украј туђег плота

умирао и гладан и жедан

.

речи које звоне с лиром у дну мене.

Ноћивао с мислима неразумним

свима сем мастилу и ватри из зене,

црној души и људима умним.

.

А ноћ ме вуче конопцима смрти,

под ногама тло се као чигра врти.

Одлазим. У своме времену туђин

.

неухватне орфејевске музике.

Одлазим без урамљене ми слике,

патуљцима нико, а већ сасвим џин.

.

Извор: Суштина поетике, бр 63