У ноћи пуног месеца,
кад распрхују се облаци,
и небо звездама блиста,
диже главу вучица,
усамљена, неродом опкољена,
чува своја два још нерођена!
.
Очију склопљених, позива
род свој, белих вукова!
.
Далеко, зов се зачу, преко долина ,
и врхова многих планина,
и чуше га њена племена!
.
Ни часак не прође,
ни око не затрепери,
кад, утаба им се стаза под ногама!
Воде их преносе,
шуме отварају путеве!
.
Једна се суза јој низ образ спусила
Радосница, храбрилица, вода срца,
кад угледа, како јој долази поворка
вођена светлом светога, хромога вука!

.

-стихови су настали по објави сликарског рада,

дечака, Филипа Станишића, са Косова и Метохије –

 

слика – Филип Станишић