Нисам дуго причала о теби,
о господи не говори дама,
сетим те се само у децембру
кад у зиму процвета циклама.

Нисам дуго именом те звала,
не говорим име издајице,
у очима својим ја бих пала,
шта ће „јунак“ поред „кукавице“.

Нисам дуго о теби мислила,
јер са тобом мисао ми тама,
снове крала, а кошмаре снила,
сад на тебе сети ме циклама.

Kад у зиму процвета циклама,
сузе моје у лед се претворе,
не говори о господи дама,
ал снегови још о теби зборе.

Још говоре, још те препознају,
господин си, све о теби знају,
још шапућу – ћућоре о нама,
кад у зиму процвета циклама!