Сад она излази из белог цвета

Огромна као сан мрачних дубина

И звучном риком пали сунце.

Ено је где се с рибама љуби

И плива низ невино јутро.

Ено је где се с птицама пари

И пева неке луде месечине.

Пред њеном дојком излази жума

Да је сву посишу вреле звери

Опијене помаком и њеним гласом.

Она се лепо отима од своје крви

И бежи у сенке свога тела.

Она се хвата за црне звукове

И муњу гради у своме оку.

За њом јуре стабла и ветрови

Разапети између две голе ноћи,

Њу ни пролом пометених жлезда

Не може више задржати,

Ни небом разбуктана птица

Не стиже криком да је заслепи.

Сва се у море сурвава

И паклом таласа обале одрања,

Цвет обара и сунце клетвом гаси.

А боле је ломне страсти и трну,.

Мучи се у крви и пенуша у грлу.

А горее ватре и до слома сишу,

Трза се и блеском искаче из себе.

Са сиренама се у бунилу извија

И горке смрти рађа у свом долу

Где звоне тишине и пуца корење,

Ено је сад где лежи на песку

И умире док је обилазе шкољке.

Ено је полумртве где просипа очи

И грубо нестаје у камењу.

,