и опет од чекања крв заболи

предворјем храма изнад колена

шта то у мени под небом замоли

два наша вољења преголема

.

да расту у трену ка звездосводу

птице приволи да се у срцу гнезде

и пију разлетом босиљакводу

пре него југу топлом одјезде

.

и шта у мени очи ти воли

очи што има их љубавжена

док смо уснама невино голи

.

у мраку светлине два несмотрена

и ничим спозната лудила плачна

сред немирсвета превише мрачна