Плачеш ујутро, поподне, кад ноћ падне,

Дрхти ти рука, док загрљај рођени чека,

Глас ти утамни, а усне постају хладне!

Срце зацвили, кад лед тупо заискри!

.

Ал види!

.

То кораци само душом звоне,

Док отрове полако избацују гадне!

Чекај! Пусти ветру ватру, нек  разгори

Толико, да вид опече и – да заболи!

.

Тада!

.

У смирај врелине дана, долази

Оно што сузе суши и чело ведри!

Лепота простире ћилим тада,

Љубави ткања ти – од постања.