Ако се песма у лудом сну рађа

онда се на јави ништа не догађа

већ само окива

док снива

трује и вара

и у кошмаре претвара

без реда

па свако биће саплиће

без смисла и прекореда.

.

Тад не знам

да ли сам невин ил’ крив

или сам само привидно жив

или сам, можда, махнито болестан

па тако немоћан.

А ја се само надам

да није све узаман.

Нећу да склапам руке

јер то је молба огавна

на ђерђефу смо везли љубав

која је зелена и травна,

она није смрека

што брзо сагорева

од памтивека

па постаје демонова кћи

што тако упорно нуди

и злодухом својим

над нашим животом бди.

Она би трозубац свој

у болесно тело убола

па никад више ни мрве раја

до краја,

до краја…

.

Д.П: “Небеска звона“