У пуној глави чувам гнезда умрлих птица

И осећам миришу пера, пев им мирише

Док упорно погледом ми кружи крешталица

Нудећи сам непој и ништа, ништа више

.

Руке ми вежу људи без душе, без свог ума

У туђој снази бесни, сами пред собом дични

Мене би да одведу далеко од старог друма

Без темеља, без грађе куле дижу невични

.

А мојој птици бране умрли пев да оживи

Залуд гудала, струне – невични време кроје

За бездушје њино – увек су други криви

Мада знам – за њих – сем њих други не постоје