Заборавио сам јутрос песму једну ја.

Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:

Да је чујем узалуд сам данас кушао,

као да је песма била срећа моја сва.

Заборавио сам јутрос песму једну ја.

.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,

и да земљи треба сунца, јутра и зоре;

Да у дану губе звезде беле одоре;

Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.

У сну своме нисам знао за буђења моћ.

.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.

И у њему очи неке, небо нечије,

неко лице не знам какво,можда дечије,

стару песму,старе звезде, неки стари дан,

ја сад једва могу знати да имадох сан.

.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:

Као да је сан ми цео био од пене,

ил’ те очи да су моја душа ван мене;

Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:

Не сећам се ничег више, ни очију тих.

.

Али слутим, а слутити још једино знам.

Ја сад слутим за те очи да су баш оне

што ме чудно по животу воде и гоне:

У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.

Али слутим, а слутити још једино знам.

.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад

и те очи, и ту љубав, и тај пут среће;

Њене очи, њено лице, њено пролеће

у сну видим, али не знам што не видим сад.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад;

.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,

и њен поглед што ме гледа као из цвећа,

што ме гледа, што ми каже да ме осећа,

што ми брижно пружа одмор и нежности свет,

њену главу с круном косе и у коси цвет.

.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;

Не знам место на ком живи или почива;

Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;

Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,

ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

.

Можда спава са очима изван сваког зла,

изван ствари, илузија, изван живота,

и с њом спава, невиђена, њена лепота;

Можда живи и доћи ће после овог сна.

Можда спава са очима изван сваког зла.