Живела је у селу Зеленгора, једна вредна и радна девојка по имену Радилица. Свако јутро је весело ложила  ватру на огњишту, али га је и рибала и прала редовно, уз обавезне молитве за претке. Чистила је кућу и гланцала, мела метлом. Прашину би стално сакупљала и избацивала из куће. Пајала је све зидове и ћошкове куће, од крпе и метле се није одвајала. Намештај је редовно мазала уљима да се све сија. И заиста, кућа је блистала, али је она копнела. То су приметили сви у селу, те ју је неколико старамајки посетило и рекло да мало мисли и на себе, а смањи чишћење куће. А Радилица је мислила, да од када су јој умрли родитељи, кућа треба да блиста, да би им показала колико их је волела, да би јој мисли биле чисте, а и није знала шта би са рукама и толиком тугом.

Једног дана неко покуца на њена врата. Она стидљиво провири и угледа незнанца, средовечног човечуљка, црне косе и злокобних очију. „Добар дан странче. Којим добром?“- проговори Радилица. Он се осмехну, те рече: „Добра и вредна девојко, чуо сам да ти треба помоћ у раду. Па ето ја  стварам направе које људима помажу. Сигурно си чула да постоји чаробна пећ, која боље греје него огњиште, лако се одржава, а и говори ти шта кад да радиш. Она ти  зготови разна јела, само кажи шта желиш.„ Девојка се замисли па одговори: „За пећи сам чула, али  да саме кувају и причају нисам. Немам ја новаца за тако нешто.“ Странац на то рече: “Не брини ништа. Тражим само мало твоје светле душице, али шта је то за такву помоћ.“ И тако и би.

Радилица се радовала новој чаробној пећи. Стварно је било мање посла него око огњишта, лако ју је брисала и чистила. Мада је пећ стално нешто зановетала – те склони овај плех, те опери ме, те помери ме до угла, сармица са зељем је готова – склони је, отвори врата да се проветрим, донеси још дрва, очисти гар… Сад није спремала јело, али је стално трчкарала око пећи. Ипак, имала је мало више слободног времена или јој се тако чинило. Кад је села и размишљала  долазиле су јој углавном неке тмурне и тамне мисли. Није више  радосно певала поред потока и у шуми, нису птичице више слушали њено безбрижно појање, седећи на гранама околног дрвећа.  А и молитве су се проредиле.

А онда је уснила чудан сан. Онај странац јој се церио у лице и викао: „Свако ко прода душу за разне направе, не треба да се чуди. Човек без душе није човек. Џабе ти лепа и чиста кућа, кад си продала своју душу и срце, да би мање радила. А, да ли радиш мање или трчиш око направа? Ја сам се уселио у твоју душу и господарим твојим телом. Баш ми је лепо. Кућа блиста, а ти ћеш да радиш онако како ја хоћу и постаћеш мој и куће ове роб.“ Радилица је последњим честицама своје душе послала сјај и мисао: „Не требају ми направе, хоћу своју душу натраг. Радићу и дан и ноћ, али хоћу свој мир и спокој заувек.“ И онда се десило нешто прелепо. Њена душа је засветлела, проширила свој сјај и на кућу и на околину, а мрачни странац је морао да побегне из њене душе, јер и најмања светлост у том црнилу га поништава. Направе су одједном нестале. Радилица је ушла  у кућу, запалила своје старо огњиште, орибала под у кући и отишла до трапа да извади кромпир. Запевала је дивним, звонким гласом, а  птичице су занемеле од лепоте, анђели су се на небу  радовали.