У приморју камена пустиња
место шуме што људе корени.
Храм до храма висока јој стења
којим су јој житељи свештани.

Вишегласна ганга молитва је
што се снажно Космосу узноси.
Овде човек само Богу проси
док огњиште још оцилом креше.

Милозвучје гуслама се шири
да кроз Свемир златне нити простре.
Из камена лековитост мири
а од биља које кроз њег продре.

Сој посебни од давнина мета
оног што би да се с њим племени.
Вечно страда због свог квалитета
који српство читаво корени.

Пустињаку сваком дух челични.
И кад ћути с Богом разговара.
Духу моћан он храм је телесни
што сем Бога нема господара