ходамо по води у врелини крви

крилати од наде распаметне ноћи

ту сам тајном био последњи и први

небословом тихим да отварам очи

.

а синоћ смо дуго силазили у ад

плели коже склиске у нерасплет венце

сакривали вриске у неуморглад

додиром вулкана распрсли кладенце

.

слатко понирање у срца дубине

молило је обале да издрже воде

распламсале нама у грудма милине

.

дас у теби космопрсја плоде

док се ватре опет распирују боком

кад нестајем смеран у смиљу дубоком