Једно послеподне – не сећам се које –

ишли сте лагано и погнуте главе,

а око Вас ваздух, светлост и мир стоје,

а над Вама небо боје јасноплаве.

.

Сенку и с њом мене водили сте собом…

Силна дрскост беше овладала мноме;

Ја сам само знао бити њеним робом –

да Вас пратим, гледам на домаку своме.

.

На уличном углу застали сте мало

и мени се нагло окренули лако…

Пред оком што на ме кроз поглед је пало

.

ко укопан стадох сав поражен тако.

Ни видео нисам тада Ваше лице –

само Вам се збуњен јавих нехотице.