У планинском бедру удари оркана,

ветровити зналац свих тајни ваздуха.

На врху пропланка Вила седи сама

и са нежном песмом дозива свог Вука.

.

Затресе се венац стрмене планине,

зашушташе шуме, зажубори поток

и јато се птица вину у висине,

сачека их жељно бел облака обод.

.

Насмеши се Вила и расплете косу,

храстовина стара дошапну јој тихо:

„Ено, твога Вука. Гази траве росу,

трчат тако хитро не мож други нико.“.

.

Изронише зене из густине шумске,

с погледом на Вилу Вук се преобрази,

више него човек, природе му људске,

поглед му наједном постао је блажи.

.

Небо обасјава Тар’ богиња Сунца,

греје љубав тавну минулих времена,

док се на планини спајају два срца,

он је Вук и човек, она Вила – жена.

.

Сви митови света утихнуше приче,

ниједна се бајка не мери с љубављу

која из дубине коренова ниче

и траје за вечност, српском завичају.