Кад сам синоћ овде била

и водице заитила,

дође момче црна ока

на коњићу лака скока,

поздрави ме, зборит оде:

„Дајде, селе, мало воде!“

.

Ове речи – слатке стреле –

минуше ми груди беле –

скочи’ млада, њему стиго’

диго’ крчаг, руку диго’

рука дркта… крчаг доле…

оде на две на три поле.

.

Још од њега леже црепи,

али де је онај лепи?

Кад би сада опет дошо,

ма и овај други пошо!