Србољуб Митић: Одасвуд свет

Висине и дубине небеске
Једном пољубиће се
У малој топлој кости
.
Још ми срце испред чела лети
Још ме око окованог води
Страобама куд не смеју пусти
.
Кроз прозор велике куће види се
Међу високим запаљеним свећама
Угашен неко
.
Једном неки човек плугом извалио
Зарђали нож пројар
Врло важан
.
У планини у изби каменој
Мати сина у наћвама купа
Детенце се кроз камење сјаји
