Мој је живот тужан пустолина грдна,

 моје ломне груди порушена црква,

 увенуло цвеће по гробу се њија –

 к’о да га је љута отровала змија;

побегле су тице од сува растиња…

Само још у цркви мали жижак тиња.

.

Куд ћеш, момо, куд ћеш у пустињу ову?

Тице, цвеће, сунце другамо те зову;

 куд ћеш овом гробљу сахрањена нада,

ту је хладно, грозно, куд ћеш тако млада!

 Куд ћеш овој цркви, стубови су пали, –

веру су и љубав собом затрпали.

.

Ал’ већ кад си дошла у ову самоћу,

видиш ону хладну од мрамора плочу,

ту урежи твоје непознато име,

па док жижак гори – нек гори пред њиме;

а ти беж’, ил’ лети, ако имаш крила,

заборави да си икад овде била.