Улица се провалила ко ноћ сифилистика.

Река- сладострашће, расплинута у слини.

Одбацивши рубље до последњег листића,

паркови се срамно стеру у јунској врућини.

.

Изађох на трг,

крај осветљен густо

паде ми на главу ко риђа перика.

И плаше се људи- из мојих се уста

копрцају ноге несвареног крика.

.

Али осудити ме неће и неће дићи грају

ко пророку пред ноге ставиће до цвета цвет.

Сви ти разваљених носева знају, ја њихов сам поет.

.

Ко крчма плаши ме ваш страшни суд!

Мене ће јединог кроз горуће здање

проститутке понети ко светињу свуд

и Богу показати као оправдање.

.

И Бог ће над књигом мојом да пусти сузе!

То нису речи, већ грчеви- гомила збита‚!

И небом потрчаће , под мишку их узев,

знацима својим, задихан, да их чита.