Не миришу више ни липа ни багрем,

Или моја чула лагано се гасе;

Ех, кад бих могао да се сетим барем

Пре него што сасвим заборавим за се.

.

Још једном да стрчим низ мокре сокаке

И удишем мирис покисле прашине,

Да ослушнем само те мале кораке

Пре него што душу заробе тишине.

.

Пре него што росу сузом не назовем,

И са чела скинем капи хладне, мртве,

Хтео бих у снове – снове да дозовем

И да схватим живот који иште жртве.

.

А липе цветају, багрем већ је свео,

Нигде дашка ветра да мирис донесе;

У одаје маште стао живот цео,

Још тренуци судњи само да се десе.