Нагледао се звезда и накуповао свега, само није

Онога за чим брже боље као грлом у јагоде

Кренуо до самога руба, а звоно све јаче бије;

Дакле, ништа од свих на свету знаних чуда,

Сем што је постао заробљеник сопствене слободе

Са којом, кад је има, не зна шта ће и куда.

.

Ал’ има нешто што никада није у сен избледело

Од постанка – непознато да се куша и открива

Ма не било ичега, ил’ је и те како вредело

Човеку за искорак преко неба, до нигдина и даље;

Иначе је понајгоре кад га ништа не зазива

Нити преко себе натраг ка њему шаље.

.

А срећа! – Зна ли ко шта је то и како се стиже

До њеног, ни на небу ни на земљи чардака,

Или је она та нит танка да се буде ближе

Другима и себи и у томе је свеколика тајна

Било ког пута, а пут је коло вилењака

Којег осветљава и води звезда вечно сјајна.