одлази. лепо видим како се удаљава

у трену све је згасло около мук и страва

.

као да не зна оно о чему вазда ћути

њено је моје време њени сати минути
.

и речи за које не знам одакле више цуре

њене су све до једне њене су и цезуре

.

њен сам коначно и ја чији бих иначе био

ако сам пред њом икад пред Богом нисам крио

.

одлази! спаса нема! толико бар разумем

сам сам. а са собом никад ништа не умем