Ах...

Како тече река времена а у њој острво заборава. 

.

Купају се виле поморкиње ал’ ни једна тло то стопом не дотаче. 

.

Вели једна од старине реч да је дјева снила и уснила, санак њезин којег се не сећа, слику јасну што очи не виде, песму славе коју језик не зна. 

.

Чим видела ту и остала. 

.

Као кип од белог мрамора обасјан сјајем небројених звезда на поноћном небу вечности. 

.

Све је тихо тамо где је она.

Само очи њене сјакте лучом живом и мрак ништине вавек растерују. 

.

Бруј је многих гласова све јачи,

многа душа би да такне њене руке беле и мермерне,

да поседи поред ногу њених и да гледа океане звездане. 

.

Али намах стопа стане, заборава крик остане. Нит је има нити ће је бити, већ далеко у прошлости нити…њене као струне мире.

.

Ко ли може дјеву пробудити?

Да ли она вечним санком спава 

ил’ је једна што веда у мору тишине? 

.

Ах!

Како тече река заборава…

У њој време се сакрило, као орлић под орлицом мајком.

Јоште мало сада да почине да му зрачак Сунца мал’ крила ошине… 

.

Тада неће неба бити доста.

Хуче јата далеких светова, орлић беше а Орао поста!

Ветар ствара кад крилима маше и тад свет се бели врли сит весели… 

.

Како не би? 

.

Кад се види сјајни Оро Бели.

Извор: Звезда Род