Па још више облаци јој изграђују лик

да све убија белином:

бела коса, а изгледа ветар да је,

беле усне, а чини се дуга

испливала пржином.

Читав један крик – дављеник,

за грло се хвата ка изрђала туга

да неми врисак сруши

небо, призор и разбојене шаре,

и остане да траје

у ваздуху тровном и у души

чија сванућа

сва од изгинућа

већ заласцима крваре.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“